Poslednjih meseci opet slušamo o potrebi reforme islama, religije stare 1.400 godina. „Potrebna je muslimanska reformacija“, objavljuje Newsweek. „Islamu je potrebna reforma iznutra“, objašnjava Huffington Post. Posle januarskog masakra u Parizu, i Financial Times se priklonio opštem stavu da bi sekularni predsednik Egipta Abdel Fatah el-Sisi „mogao da odigra ulogu Martina Lutera muslimanskog sveta“. (To neće biti lako jer je Sisi, po Human Rights Watchu, odobrio „smrtonosne napade sa predumišljajem“ na nenaoružane demonstrante koji se opisuju kao „zločini protiv čovečnosti“.)
Tu je i Ajan Hirsi Ali, autorka poreklom iz Somalije, ateistkinja i bivša muslimanka, koja je objavila knjigu Jeretik: Zašto je islamu potrebna reformacija. U čestim TV i novinskim intervjuima, ona poziva sve muslimane, liberalne i konzervativne, da napuste svoje temeljne verske principe i podrže muslimanskog Lutera. Kako će se oni odazvati tom pozivu od žene koja njihovu veru opisuje kao „destruktivni, nihilistički kult smrti“ koji treba „uništiti“ i koja Benjamina Netanjahua predlaže za Nobelovu nagradu za mir, sasvim je drugo pitanje.
Ovaj narativ nije nov. Kolumnista The New York Timesa Tomas Fridman pozivao je na islamsku reformaciju još 2002. Američki profesori Čarls Kurzer i Majkl Broers otkrili su začetke ove „reformatorske analogije“ još početkom 20. veka i primetili „da su se konzervativni novinari i liberalni intelektualci utrkivali u potrazi za muslimanskim luterima“.
Stvorena je atmosfera u kojoj svako ko je protiv nasilnog ekstremizma i želi da spase dušu islama, a naročito da već jednom reši probleme tog zaostalog Bliskog istoka, treba da podrži ovaj proces. Često se čuje argument da je i hrišćanstvo imalo svoju reformaciju, posle koje su došli prosvetiteljstvo, sekularizam, liberalizam i moderna evropska demokratija. Zašto i islam ne bi pošao istim putem? Da li mu je u tome potrebna pomoć zapada?
Ali reformacija islama po hrišćanskom uzoru je nemoguća. Hajde da razmislimo o „muslimanskom Luteru“. Luter 1517. nije samo zakucao svojih 95 teza na vrata crkve u Vitenbergu osuđujući zloupotrebe unutar katoličke crkve. On je takođe zahtevao da se „pobiju“ nemački seljaci koji se bune protiv feudalnih gospodara, poredeći ih sa „besnim psima“, a 1543. je napisao spis O Jevrejima i njihovim lažima, u kome Jevreje naziva „đavoljim narodom“ i poziva na paljenje njihovih kuća i sinagoga. Kao što je američki sociolog i stručnjak za holokaust Ronald Berger primetio, Luter je odigrao značajnu ulogu u uspostavljanju antisemitizma kao „ključnog dela nemačke kulture i identiteta“. Teško da bismo njega mogli da uzmemo kao idealan primer reformi i moderniteta za muslimane u 2015. godini.
Jedna od posledica protestantske reformacije je bilo i ogromno krvoproliće koje je zahvatilo ceo evropski kontinent. Da li smo zaboravili francuske verske ratove? Ili engleski građanski rat? U Evropi je tada pobijeno na desetine miliona nevinih ljudi. Procenjuje se da je samo u Nemačkoj tokom tridesetogodišnjeg rata pobijeno 40% njenog stanovništva. Da li zaista ovo želimo muslimanskim društvima, već dovoljno razorenim sektaškim sukobima, stranim okupacijama i gorkim nasleđem kolonijalizma – sve u ime reformi, napretka i liberalizma?
Islam nije hrišćanstvo. Između ove dve religije nema direktne analogije i duboko je neznalački, da ne kažem sramno, tvrditi suprotno, to jest nametati prikladno evropocentričko shvatanje istorije na veoma različite većinski muslimanske zemlje u Aziji i Africi. Svaka religija ima svoju tradiciju i spise i sledbenici svih religija prolaze kroz specifične geopolitičke i socio-ekonomske procese. Islamska i hrišćanska teologija pripadaju različitim svetovima. Islam nikada nije imao svešteničku klasu koja se, kao hrišćanski kler papi, pokoravala vrhovnom poglavaru postavljenom od boga. Protiv koga je onda usmerena „islamska reformacija? Na čija vrata će se zakucati 95 fatvi?
Islam je već imao neku vrstu reformacije u procesu navodnog „pročišćenja“ od nagomilanih kulturoloških naslaga. Ali njena posledica nije bila tolerantna, pluralistička, multikonfesionalna utopija – Skandinavija na Eufratu. Umesto toga, dobili smo… kraljevstvo Saudi Arabiju.
Muhamed Ibn Abdul Vahab, putujući propovednik iz 18. veka koji se udružio sa kućom Sauda, ponudio je svoju reformu: ogoljeni islam očišćen od novotarija koji odbacuje vekove učenja i autoritet tradicionalne uleme, to jest verskih vlasti. Ako je neko bio muslimanski Luter, onda je to bio Ibn Abdul Vahab koji je, kako kažu njegovi kritičari, spojio Luterov puritanizam sa njegovim antisemitizmom. Ibn Abdul Vahabov kontroverzni odnos prema muslimanskoj teologiji, piše njegov biograf Majkl Kraford, „naveo ga je da osudi islam svog vremena“, zbog čega je bio proglašen jeretikom i odbačen od svoje porodice.
Nemojte pogrešno da me razumete. Naravno da su muslimanskom svetu koji je u političkoj, socio-ekonomskoj i verskoj krizi potrebne reforme. Muslimani će morati da se prisete svog nasleđa pluralizma, tolerancije i međusobnog poštovanja – otelovljenog u Prorokovom pismu monasima manastira Sveta Katarina ili u „convivencia“ (suživotu) u srednjovekovnoj muslimanskoj Španiji.
Ono što im nije potrebno su pozivi na islamsku reformanciju od bivših muslimana ili ne-muslimana, površnih komentatora sklonih a-istorijskom ili anti-istorijskom pristupu, koji složenu debatu o nasilnom ekstremizmu svode na seriju klišea, slogana i poštapalica, umesto da ispitaju istorijske uzroke ove pojave. Lakše je pomovisati ekstremne i okorele kritičare islama nego umerene predstavnike muslimanskih stručnjaka i aktivista.
Hirsi Ali je tako bila počašćena nizom pohvala i lakih pitanja tokom serije intervjua u američkim medijima, od The New York Timesa do Fox Newsa. („Heroina našeg doba“ je naslov teksta o njoj u Politicu). Samo je komičar i voditelj The Daily Showa Džon Stjuart primetio da je njen reformatorski zapadni uzor težio „pročišćenom obliku hrišćanstva“ koji je izazvao „vekove nasilja i razaranja“.
Uz izvinjenje Luteru, ali ako neko to želi današnjem islamu, onda je to lider Islamske države Abu Bakr al-Bagdadi, koji tvrdi da siluje i pljačka u ime „čistijeg oblika“ islama – i koji uzgred nije preveliki obožavalac Jevreja. Neka se oni koji olako i bez razmišljanja prizivaju islamsku reformaciju zapitaju da li zaista žele da je dobiju.
Mehdi Hassan, The Guardian, 17.05.2015.
Preveo Miroslav Marković
The post Bez reformacije islama, molim appeared first on Tacno.net.
